Grozon, knjizica za mladje predskolce

                  Citamo Grozona

Razne knjizice smo imali u rukama ali nismo videli bolje odusevljenje nego kad smo citali Grozona. Moja devojcica od pet godina je veoma brzo naucila celi tekst napamet. Po celi dan je nosila knjizicu sa sobom, cak je i zaspala drzeci je pored sebe. Grozon kao cudno bice, za koje je imala komentar da je strasan, ipak je izazivao smeh.

            "Ima gruba kolena

                      i krive prste,
                     na vrhu njuske kvrgu otrovne vrste."

Na ovaj deo "kvrgu otrovne vrste" ona bi rekla "bljak", ali se ipak smejala. I naravno, usledila su pitanja tipa da li takvo stvorenje stvarno postoji, da li hoce da pojede dete...Cak je imala komentare da ce jednog dana da napise i ona knjigu i da objasni da Grozon nije strasan. Videli smo da postoji i sledeca knjizica "Grozonovo dete" i obecali smo da je to sledece sto ce da dobije. Jedva ceka, svakodnevno prica o tome kako cemo da citamo.  

Pesma o prolecu , Vidoe Podgorec

                             Hiljade cvetova na jednoj grani

Jedne noci tihe, juzne, 

dok su se deca lepo ljuljala

na krilima snova,

u basti, iza poslednjih seoskih dvorista

sa ogradama od plotova,

rodilo se na jednoj tresnjinoj grani

hiljade neznih cvetova.

Prvo im sunce pokuca

na prozorcice, ko gost uzbudjen.

-Dobro jutro- sapnu im i udje,

pa poce boje da im deli-

obilje rumenih, ruzicastih, belih

i tiho da veze proleca lik

po svim njihovim laticama-

neznim, paperjastim salveticama.

Hiljade cvetova,

hiljade zvoncica zvukova skrivenih,

tananih sanja,

rosom umivenih

i lepo naseljenih

po granama visanja.

Da budu gosti prvi pohitase pcele,

tu se nadjose u tren i leptirovi.

Ptice skakucu, pa su i kolo povele,

pevaju i uzlecu do predela novih -

od njihove pesme sto se nebom cuje

svi cvetovi trepere i tiho bruje.

Hiljade cvetova ko da pevuse,

hiljade belih maramica

rasirenih da se suse

masu sa grana stare kruske.

Vetric siri krila iznad grana,

umiljato im nesto sapuce

dok jezdi tako do svoje kuce

il leti do nekog gnezda,

il plovi da nadje mirnu luku.

A dete cezljivo gleda u jabuku,

oci mu zasjale

i misli

kako su joj na grane nocas pale

hiljade najsjajnijih zvezda.

Uzasna tetka, Dejvid Valijams

Drugacija je od onih decijih knjiga na koje smo mi, roditelji navikli. Humorom predstavljen jedan tragican dogadjaj devojcice Stele. Polako se ulazi u svet odraslih gde i nije bas sve tako ruzicasto, a sve je to prikazano na veoma duhovit nacin. Knjiga jeste obimna, ima malo vise od 400 strana, ali ni jednog momenta nisam cula od svog deteta da je dosadna.


Stela se budi iz kome u svojoj sobi, shvata da ne moze da se pomeri. Ne zna sta se desilo. Uskoro se pojavljuje njena uzasna tetka. Tetka je bila veoma cudna, imala je kapu Serloka Holmsa, u ustima je imala lulu, na jednoj ruci debelu, koznu rukavicu, na rukavici je bila dzinovska sova. Nosila je poseobno odelo od tvida i cipele sa metalnim ojacanjem. Njen ljubimac, velika bavarska sova, zove se Vagner. Tetka Alberta je mrzela svoga brata Cestera, Stelinog oca, ponasala se grozno prema njemu. Njihov brat Herber, koji je bio blizanac sa Cesterom, nestao je kao beba. Cester je svo blago koje je nasledio dao sestri Alberti, ostalo mu je samo Saksbi zdanje, velika gradjevina u kojoj su ziveli. Ostali su siromasni jer je tetka sve potrosila na nekoj igri po kockarnicama. Stela, Stelini mama i tata, iz nekada luksuznog zivota, morali su da se naviknu na siromastvo. Ostao je u zdanju samo batler Dziboni jer je bio toliko star da nije ni cuo ni razumeo da treba da napusti zamak. Cester se plasio da Alberta ne preuzme Saksbi zdanje pa ga je prepisao na Stelu i dobro sakrio tapiju. Alberta je, naravno, zelela  tapiju po svaku cenu. Svog ljubimca Vagnera nasla je kada se borila u ratu na strani Nemaca, jer je volela nemacke uniforme. Zapravo, nasla je jaje velike bavarske sove a iz njega se izlegao ptic kog je nazvala Vagner. Ovo ime je ime poznatog nemackog kompozitora, jasno je da Alberta ima simpatije prema Nemcima. Tetka saopstava Steli da su joj roditelji poginuli u saobracajnom udesu. Trazi od nje tapije na Saksbi zdanje. Stela je pogodjena pricom da joj roditelji nisu zivi, ali ipak se seti ocevih reci da tetka ne sme da zna gde su tapije. Pri tom shvata da je umotana od glave do pete u zavoje i da ne moze da pomeri ni prst.Tetka joj kaze da joj je svaka koscica u telu polomljena i da mora da lezi tako nepomicna. Zatim tetka odlazi a Stela razmislja o tome sta joj je sve rekla i sumnja da je sve to istina. Pocinje da se pomera celim telom kao crv, tako pada sa kreveta, a onda tako u pokretima uspeva da se oslobodi zavoja. Tetka je lagala, nista joj nije bilo polomljeno, i Stela se nada da su joj i roditelji zivi. Vrata su bila zakljucana, a kljuc je bio sa spoljasnje strane. Stela se setila kako da se domogne kljuca, pa je gurnula papir ispod vrata, a zatim olovkom izgurala kljuc kroz kljucaonicu i kljuc je pao na papir. Zatim je povukla papir i imala je kljuc u rukama. Otkljucala je vrata i krenula da silazi stepenicama. Cula je tetku u ocevoj radnoj sobi kako trazi tapije. Dosla je do ulaznih vrata u nameri da pobegne, ali su vrata bila zakljucana. Nalazi kljuc ispod otiraca, pocinje da otkljucava. Onda vidi kako je posmatra Vagner i pocne da panici. Vagner pocne da kresti i da pravi buku kako bi tetki skrenuo paznju da Stela bezi. Ipak Stela nekako otkljuca vrata i krene da trci bosa po snegu. Sa ulaznih vrata je posmatra tetka i pocinje da daje instrukcije Vagneru. Sova pocinje da olece oko Stele i na kraju je kandzama hvata za ramena i vraca nazad kod tetke. Posle ovog pokusaja bekstva tetka zakljucava Stelu u podrum. Opet joj trazi tapije na Saksbi zdanje, a Stela govori da ne zna gde su. Tako zarobljena u podrumu Stela cuje neko kretanje, uplasi se i krene da vristi.Neciji glas joj trazi da ga oslobodi od uglja koji ga je zarobio. Ona pomera ugalj i uskoro vidi decaka koji je svetleo. Decak joj govori da se zove Garez i da je on duh. Stela se prvo uplasi a onda pozeli da cuje sta mu se desilo. Garez isprica kako je ziveo u sirotistu i pobegao iz njega, zatim je postao dimnicar i dosao da ocisti dimnjak u Saksbi zdanju, a onda je neko zalozio vatru i on je postao duh. Postoji jos jedna bitna cinjenica, za tri dana Stela puni 13 godina i nece moci da vidi duha. Garez zeli da joj pomogne da se izbavi odatle. Kroz otvore dimnjaka  izlaze iz podruma, odlaze u garazu da se uvere da li je stvarno rols-rojs pretrpeo udes kako kaze tetka. U garazi nalaze totalno slupan auto i Steli postaje jasno da joj roditelji stvarno nisu zivi. Devojcica pocinje da sumnja da udes nije bio slucajan, uz Garezovu pomoc dolazi do zakljucka da je tetka njenim roditeljima sipala otrov u caj. Resi da zove policiju, Garez treba da skrene paznju tetki dok ona telefonira. Stela dolazi do telefona i okrece policiju. Duh se pojavljuje blizu Vagnera, a sove mogu da vide duhove, i tu krece jurnjava po kuci . Vagner, dok juri Gareza pravi neopisivi lom. Za to vreme Stela razgovara sa policajcem, kaze mu da su njeni roditelji ubijeni i da je ona zarobljena. Policajac joj bas i ne veruje ali ipak kaze da ce ujutru da navrati do Saksbi zdanja. Ponovo niz dimnjak Stela se vraca u podrum, i bas tada tetka dolazi da je obidje. Stela se pravi da spava, i tetka ponovo odlazi. Opet se pojavljuje Garez u podrumu, Stela mu saopstava nove vesti, da ce ujutru doci policajac. Garez odlazi na krov da ceka policajca i da brzo javi Steli da ga ne bi tetka videla pre nje. Kad je svanulo Garez uocava coveka na motoru koji se priblizava, shvata da je to policajac i brzo se spusta niz dimnjak da javi Steli. Devojcica se provlaci kroz dimnjak do prizemlja i ceka pored ulaznih vrata. Javlja se policajcu kroz otvor za postu, govori mu da odu do garaze, jer tamo moze da se udje bez kljuca. Policajac je u stvari detektiv, zove se Straus, ima brkove i naocare i braon mantil. Sumnjicav je prema Steli jer misli da je obicno deriste. Dok Straus proucava stetu na rols-rojsu, Garez je zaduzen da skrene paznju tetki da ne bi naisla i videla detektiva. Stela i Straus odlaze u biblioteku da na miru popricaju o svemu. A Garez ulazi u tetkinu sobu i misli da je ona jos u krevetu i da spava. Stela uporno ponavlja detektivu da je njena tetka ubica, detektiv uvek ima nesto lepo da kaze o njenoj tetki. Kaze mu da je tetka sipala otrov u caj a Straus na to pita sta bi bio njen motiv za pocinjeno ubistvo. Stela odgovara da su to tapije na Saksbi zdanje, a Straus pita da li ona zna gde se tapije nalaze. Devojcica nesvesno pogleda u policu gde se tapije nalaze i odgovori Strausu da ne zna gde su. Straus je pita zasto je pogledala u policu i krece da prevrce po polici. Stela dolazi do zakljucka da je ovaj detektiv malo vise na tetkinoj strani i da ce, ako nadje tapije da ih preda tetki.  Straus salje Stelu u kuhinju da mu donese seri. I devojcica odlazi iz biblioteki ostavivsi detektiva da pretura po polici. Za to vreme Garez slucajno pogleda u tetkin krevet i ocekuje da vidi nju kako spava, a u stvari vidi da tamo spava Vagner. Garez pocne da vristi, Vagner se probudi i krene da ga juri po kuci.Straus se pojavljuje u kuhinji pored Stele ona se uplasi, vidi da se on smeje i pomislja da je nasao tapije. Straus je tera da potpise izjavu, ona nece dok ne procita. On joj tvrdi da tu pise kako su joj roditelji otrovani biljkom. Stela se iznenadila, nikad nije pomenula da je otrov u stvari biljka, a znala je da tetka uzgaja otrovne biljke. Strausu su se iskrivili brkovi, on pokusava da ih namesti, a Stela brzo trgne papir iz njegovih ruku i shvati da su to tapije. Detektiv skida brkove, naocare i sivi manti i Stela vidi da je to njena tetka. 

Patuljak iz Zaboravljene Zemlje, Ahmet Hromadzic

Ova knjiga je nekada radjena kao lektira. Prilicno je lagano za citanje, moze deci da drzi paznju.


Zaboravljena Zemlja nalazila se negde na severu, vetrovi su je obilazili, ladje su je obilazile. Tamo nije krocila ljudska noga. U koralnoj kucici na obali, ziveli su patuljci, brat i sestra, Suncan i Pahuljica. Bili su srescni i bezbrizni, Pahuljica je znala divno da peva i to bi cesto radila. Setali su po gori, jeli slatke jagode i pecurke, pili vodu sa izvora mladosti i lepote. Znali su jezik ptica i razgovarali sa njima, znali su jezik divljih zveri , jahali su jelene i kurjake. Ali, jednog dana, kad je Suncan bio u lovu, a Pahuljica ostala sama u kolarnoj kucici, neka ladja je uspela da se izbori sa vetrom i dodje do obale Zaboravljene Zemlje. Mornari su izasli na obalu i ukrali Suncicu. Galebovi su probali da je spasu, vetrovi su pokusali da potope ladju. Nije nista pomoglo, Suncica je bila zarobljena na toj ladji. Otplovili su negde daleko od Zaboravljene Zemlje. Kapetan je likovao, moci ce svima da se hvali da je bio na tlu zemlje gde nije krocila ljudska noga, a kao dokaz za to imao je zarobljenu Pahuljicu. Kad se Suncan vratio iz lova galebovi su mu ispricali sta se desilo. On je odlucio da krene u potragu za svojom sestrom. Prvo je otisao u goru, kod kovaca iz Vatrenih Pecina. Kovac mu je dao luk i strele sa kojima mogu i zvezde da se obore i mac koji je zaslepljujuce svetleo. Suncan je pripremio mali cun i krenuo da plovi po moru u potrazi za ladjom koja mu je odvela sestru. Posle jedne velike oluje nailazi na napustenu ladju na sred mora. To je bila ladja na kojoj je bila Pahuljica, a nju su odneli vetrovi u olujni zamak, to Suncanu saopstavaju zvezde. Olujni zamak nalazio se na ostrvu na sred mora. Tazeci tako olujni zamak danima, Suncan nailazi na obale tropske zemlje. Tamo su ga napali patuljci-divljaci i zarobili ga, hteli su da ga ubiju. Tada je Suncan izvukao svoj vatrni mac. Patuljci su od straha popadali, ali ih je Suncan ohrabrio recima da im nece nauditi i da samo trazi olujni zamak u kom je zarobljena njegova sestra. A Pahuljica je tugovala u olujnom zamku, slala je galebove da traze Suncana. Oni joj jednog dana rekose da je Suncan krenuo da je trazi. Tako je Pahuljica cekala, cekala i bivala sve slabija.
Ovde se ova prica na kratko prekida, a pisac se priseca svog detinjstva. Deca su se igrala oko stare tvrdjave i verovali su da u njima zive patuljci. Samo je jedan decak uspeo da se popne na tvrdjavu, bio je to Jelen, najhrabriji medju decacima. Jelen je odlucio da saceka patuljke na vrhu tvrdjave, da tamo provede celu noc. Tu se, pored Jelena, pojavljuje patuljak po imenu Suncan koji je strelom oborio zvezdu. Bio je to onaj isti Suncan sa pocetka price, a kako je tu dospeo pisac nam to ostavlja za kasnije.
Sada se vracamo na pricu sa pocetka. Galebovi su nasli Suncana i odveli ga do olujnog zamka. Tamo je Suncan nasao bolesnu Pahuljicu. Odneo je u cun, a onda je uz pomoc galebova pozurio ka Zaboravljenoj Zemlji. Ali Pahuljica je bila slaba i trazila je da stanu na obalu neke zemlje koja lici na njihovu Zaboravljenu Zemlju. Cim su sisli na obalu Pahuljica je umrla, i Suncan je morao tu da je sahrani. Svi su plakali i more, i galebovi, i ribe. Galebovi su joj podigli spomenik od skoljki i korala. Suncan je zbog tuge krenuo da luta morima. Dugo je tako lutao, dok nije jednog dana , kad je svratio na jednu obalu, naisao na malu devojku koja je plakala. Bila je to Zvezdana, plakala je jer je njeno pleme robovalo drugom plemenu. Zvezdanino pleme je bilo pleme patuljaka sa Mesecevih poljana, a bili su robovi patuljaka iz belog dvorca. Suncan se setio Pahuljice, jer je Zvezdana licila na nju. Pomogao je njenom plemenu da se spasi ropstva. Patuljci su ga izabrali za poglavicu. Kasnije su se nastanili u tvrdjavi, istoj onoj u kojoj je decak Jelen proveo noc.
Nastavlja se opet piscevo secanje detinjstva. Dakle, Jelen i Suncan su se sreli, i patuljak vodi decaka u podzemlje tvrdjave. Tamo se Jelen lepo zabavio, patuljci su mu ukazali dobrodoslicu, Zvezdana je svirala na harfi i pevala. Suncan je pozvao Jelena da mu opet dodje u goste i da povede i ostale decake.Tako je Jelen ispricao ostalim decacima sta je doziveo tu noc. Nisu mu svi decaci verovali. Hteo je da im dokaze, stalno je cekao Suncana da se pojavi. Za to vreme, Suncan se nasao u velikoj opasnosti. Patuljak iz istog plemena, Ljutica, dogovorio se sa drugim plemenom sumskih patuljaka da zarobe Suncana. Ljutica je bio ljubomoran na Suncana, i zeleo je da on bude poglavica. Suncan je saznao za ovaj dogovor. Jedan patuljak kog je Ljutica poslao, trebao je da mu ukrade mac. Patuljak se uplasio i sve ispricao Suncanu. Posto je Suncan bio miroljubive prirode, nije zeleo rat sa drugim plemenom. Zato se odlucio za najbolje resenje, poveo je svoje pleme u Zaboravljenu Zemlju. Tako je Jelen uzalud cekao patuljke, oni su vec bili otisli odatle, ostalo je da mu neki decaci vruju a neki ne. Apisac je ovu pricu saznao bas od Jelena jer su mu je patuljci ispricali onu noc kad je bio u podzemlje tvrdjave.

Vuk u knjizevnosti i mitologiji

Voditelj Srdjan Dincic je nedavno pricao o tome kako njegova cerkica najvise voli vuka od svih likova iz bajki. Mozda deluje smesno, dete voli vuka i ako je on negativna licnost. E, pa, ne mora uvek da bude tako.
Knjiga o dzungli prikazuje vuka u nekom drugom svetlu. On ne samo da nije negativan, vec i odgaja malog decaka izgubljenog u dzungli. U pitanju je vucica koja svoje mladunce ne odvaja od novopridoslog clana, decaka. Protivi se zakonima dzungle, u stanju je da se bori sa bilo kim ko se priblizi Mogliju.
 Mitologija starog Rima nam isto govori da vuk moze da bude u prijateljskoj vezi sa covekom. Osnivace Rima, Romula i Rema odgajila je vucica.
Slovenska mitologija takodje pominje vukove, veliko bozanstvo Dazbog je u tesnoj vezi sa njima.
Nordijska mitologija je isto naklonjena ovoj zivotinji, bog Odin je prikazivan sa pratnjom dva vuka.

Odin sa vukovima

Moramo da pomenemo jos jedan roman gde je vuk covekov prijatelj. To je Beli Ocnjak, poznato delo pisca Dzeka Londona, u kome pisac odaje utisak da je veliki poznavalac vukova kao zivotinjske vrste. Zapravo, sto se samog Belog Ocnjaka tice, on je mesavina vuka i psa, ali je njegov izgled bio potpuno vucji, a i njegov karakter veoma cesto. Divlja priroda ove zivotinje pokoravala se coveku  zbog navike i potrebe. Na kraju nailazi covek koji mu pruza ljubav i on je uzvraca totalnom odanoscu. Ono sto nije mogao bic, pripitomila je ljubav, tako nam je London pokazao da je vuk u stvari jedna pametna i odana zivotinja.

Citati iz knjige Beli Ocnjak

Divljina ne voli kretanje. Zivot je vredja jer je zivot kretanje, a divljina uvek tezi da unisti kretanje. Ona zamrzava vodu da ne tece u more, izbija sok iz stabala dok im se ne sledi i njihova mocna srz, a najokrutnije i najstasnije napada i tezi da savlada coveka- to najnemirnije bice, koje se vecito buni protiv sudbine da svako kretanje na kraju dovede do prestanka kretanja.

Tisina ih je okruzivala sa svih strana svojom prisutnoscu.Delovala je na njihove duse kao sto veliki pritisak duboko u vodi utice na tela ronioca.Satirala ih je snagom prostorabez kraja i snagom neumoljive odluke.Satirala ih je do najdubljih kutaka njihovog duha cedeci iz njih, kao sok iz grozdja, svu laznu vatru, odusevljenje i neumesno samopouzdanje ljudske duse, dok nisu shvatili da su ograniceni i maleni, sitne cestice slabog znanja i male pameti usred igre i kovitlanja velikih, slepih elemenata i sila.

...hemija zivota koja ih je stvorila zahtevala je svetlost kao nasusnu potrebu...

Strah! To je zavestanje divljine kome nijedna zivotinja ne moze da izbegne ni da ga zameni za tanjir supe.

...jer je nepoznato bio jedan od glavnih elemenata koji su izazivali strah.

Nista se nije micalo, niti se sta culo, a to je slutilo na zlo. Osecao je neku skrivenu opasnost, nevidljivu i neslucenu.

Njegovo nasledje moglo bi se uporediti sa ilovacom. Ona je sadrzavala razlicite mogucnosti i mogla se oblikovati u raznim vidovima. Sredina je oblikovala ilovacu i davala joj odredjen oblik... I tako je od ilovace njegove prirode, delovanjem sredine u kojoj je ziveo, njegova narav poprimila svojstven vid. Tome nije mogao izbeci.

Da je Sivi Dabar bio sklon paznji i ljubavi, mogao je iz dubine prirode Belog Ocnjaka izvuci sve ljubazne osobine. Ali nije bilo tako. Ilovaca Belog Ocnjaka oblikovala se sve dok nije postao ono sto je bio - mrgodan, inokosan, neljubazan i surov, neprijatelj sopstvene vrste.

Iz  njegovog nakaznog tela i izopacenog duha izbijala su nezdrava zracenja na neki skriven nacin, kao sto se magla dize iz malaricnih ostrva. Beli Ocnjak je osecao, ne razmisljanjem niti svojim culima, nego nekim drugim neznanim i dalekim saznanjem, da je taj covek zao i opasan, da je rdjav i da ga treba mrzeti.

...bese svirep onako kao sto su kukavice svirepe. Sam je slinio i puzao pred udarcem ili ostrom reci coveka, a svetio se na slabijim stvorenjima... Buduci da nije mogao sopstvenu snagu ispoljiti nad sebi slicnima, udarao je na niza stvorenja i tako se zadovoljavao.

S vremenom se naklonost  sve brze pretvarala u ljubav... mada u njegovoj svesti nije postojalo saznanje ljubavi. Ono se manifestovalo kao praznina, koja trazi da bude ispunjena.

Naklonost je zamenila ljubav. A ljubav je bila sonda koja je doprla do dubine  u koju nista drugo nije prodiralo. A iz te dubine se, kao odgovor, javlja nova stvar- ljubav. Uzvracao je ono sto mu je bilo pruzeno.

Beli Ocnjak, Dzek London

Ova knjiga nije za mladje uzraste, deca je tesko shvataju. Radnja se svodi na sam zivot psa-vuka, Belog Ocnjaka, slike sveta vidjene vucjim ocima, malo dijaloga. Opis ledenih podrucja samog severa sam po sebi deluje hladno, ljudi su hladni, osecanja su zamrznuta, sam London kao da ne vidi nista lepo u tom delu sveta. Ovo je ipak za starije uzraste, ja sam je citala kao dete, ali tek kad sam je sada citala, shvatila sam svu lepotu ove knjige. Kao detetu ovo mi delo i nije bilo najjasnije, tako je i sa mojim detetom.



Beli Ocnjak

Dva coveka, Henri i Bil, moraju sankama i psima da prevezu sanduk sa mrtvim covekom do najblizeg grada. Medjutim, okolnosti su dosta teske, nalaze se na samom severu, temperature su oko cetrdeset i pet stepeni ispod nule, zalihe hrane su smanjene, a da zlo bude vece prate ih izgladneli vuci. Medju vucima se nalazi polupitoma vucica koja se ne plasi da pridje ljudima. Svakim danom mami jednog po jednog psa da bi ga rastrgao copor vukova. Bil pokusava da spasi jednog psa, ali i on biva pojeden. Na kraju ostaje Henri koji pali vatru oko sebe da bi se spasao, ali stize ga umor i on polako tone u san misleci da mu nema spasa. Ipak je imao srece jer se pojavljuje grupa ljudi i spasava ga. Lukava vucica odvodi copor na vreme cuvsi glasove ljudi. To nije bila obicna vucica, bila je pola vuk a pola pas. Zivela je sa ljudima, ali je nastupio period gladi i ona se pridruzila vucijem coporu. Nastupilo je prolece, perio vucje ljubavi koja je bila veoma ozbiljna. Za naklonost vucice borbu dobija jednooki vuk, kome je zivotno iskustvo pomoglo da savlada protivnike. Uskoro vucica nalazi jamu u blizini reke i tamo koti svoju mladuncad, ne dozvoljavajuci jednookom vuku da im se priblizi jer bi mogao da ih pojede. On im donosi hranu neko vreme, a onda strada u borbi sa zenkom risa. Bio je veliki period gladi i od svih mladunaca prezivljava samo jedno, najjace i najotpornije, ono koje je najvise licilo na svoga oca. Vucic je vremenom izasao iz jame, upoznavao svet, ucio da lovi. Majka ga je stitila i bila stalno u potrazi za hranom za sebe i svog jedinog prezivelog mladunca. Jednom je tako vucic istrazivao okolinu i zalutao u indijanski logor. Medju Indijance uskace i vucica da bi spasla svoje mladunce. Ali jedan od Indijanaca je prepozna, pozva je po imenu Kajci i ona poce da mase repom. Pre nego sto je poslusala zov divljine i otisla medju vukove, zivela je sa tim Indijancem. Tako Kajci ostade u ovom logoru, a sa njom i mali vucic kome dadose ime Beli Ocnjak jer je imao bele ocnjake. Indijanac po imenu Sivi Dabar bio je njegov gazda, i Beli Ocnjak brzo shvati da mora da mu se pokorava. Uskoro ostaje bez majke, jer ona menja vlasnika i odlazi iz logora. Dobija batine od Sivog Dabra jer pokusava da ide za svojom majkom. Tako pocinje da shvata da mora da postuje ljudsku volju. Ostali psi iz logora su ga mrzeli jer je bio vuk. Nisu propustali priliku da ga napadnu, tako je on ucio da se bori.Vremenom postade najjaci medju psima, vukao je zapregu i bio na njenom celu. Ali je u isto vreme bio i veoma divalj, jer je takav morao da bude da bi preziveo. Pokoravao se svom gazdi i vise nikome. Sivi Dabar je poceo da trguje sa belim ljudima, dosao je u utvrdjenje  blizu mesta Jukon gde su stalno dolazili novi kopaci zlata. Tu je lepo razvio svoj posao trgovine. Za to vreme, Beli Ocnjak, koji je tu bio sa ostalim psima iz zaprege, nije propustao priliku da napada druge pse koji su tamo dolazili sa ljudima. Voleo je da napada i da tom prilikom udavi svakog novog psa, a kasnije bi ga njegovi drugovi iz zaprege rastrgli. To je sve posmatrao kuvar iz utvrdjenja i pozeleo je da poseduje Belog Ocnjaka. On se zvao Lepota Smit, ali ne zbog lepote, vec suprotno, bas zbog velike ruznoce. Osim sto je bio ruzan bio je i veoma zao. Okupio je Belog Ocnjaka od Sivog Dabra, i to tako sto mu je dao veliku kolicinu alkohola. Ovo je bio najgori period za Belog ocnjaka, jer ga je Lepota Smit tukao, drzao u kavezu, drazio njegovu divlju prirodu. Ovo sve zato da bi stvorio dobrog borca, jer je Beli Ocnjak sluzio samo za borbe sa drugim psima. Borbe bi se uvek zavrsavale njegovom pobedom, ubijao je svoje protivnike, a to je sve donosilo dobru zaradu Lepoti Smitu. Jednog dana za protivnika je Beli Ocnjak dobio buldoga Cerokija. Bio je gotov da nastrada da se nije pojavio Vidon Skot i na silu odvojio buldoga. Otkupio je Belog Ocnjaka od Lepote Smita i poceo da ga neguje. Kad se oporavio, Beli Ocnjak, nije mogao bas lako da se privoli da bude pitom. Izbijala je njegova divlja priroda, dani provedeni u ropstvu i u borbama. Vidon Skot je bio strpljiv i uz pomoc dosta ljubavi i paznje od Belog Ocnaka stvorio jednog pitomog vuka. Vremenom je toliko zavoleo Skota da je tugovao kad god nije bio u blizini, nije hteo da jede dok se on ne vrati. Skot je bio sa juga, a na severu je boravio samo zbog posla, ali morao je nekad da ide kod svojih kuci. Tako se jednom desilo da je Beli Ocnjak ostao zakljucan u kuci da bi Skot mogao da otputuje. Kada je vec bio ukrcan na brod i minuti su ostali do pocetka plovidbe, slucajno je medju putnicima opazio i dobro poznatog vuka. Beli Ocnjak jeskokom razbio prozor i iskocio da bi pozurio za svojim vlasnikom. Skot nije imao srca da ga kaznjava, vec ga je poveo sa sobom na jug. Trebalo je dosta vremena da vuk nauci neka pravila, recimo da postuje ostale pse sa imanja, zatim da ne lovi domacu zivinu, da prihvati da ga deca grle i igraju se sa njim... Vremenom je naucio sva pravila i svi su ga zavoleli. Jos vise su ga zavoleli kad je napao ozloglasenog kriminalca koji se sunjao nocu po kuci. Tada je kriminalac bio prosto zaklan, ali je i Beli Ocnjak pretrpeo velike povrede. Lekar nije verovao u njegov oporavak, ipak je otporna priroda koju je samo vuk posedovao, uspela da prebrodi smrtonosne rane. Kada je ponovo ucio da hoda oko njega su se pojavili stenci kojima je on bio otac, ovcarka sa imanja se nedavno bila ostenila. Beli Ocnjak je strpljivo dopustao da se motaju oko njega legavsi i dremajuci na suncu.