Citati iz knjige Beli Ocnjak

Divljina ne voli kretanje. Zivot je vredja jer je zivot kretanje, a divljina uvek tezi da unisti kretanje. Ona zamrzava vodu da ne tece u more, izbija sok iz stabala dok im se ne sledi i njihova mocna srz, a najokrutnije i najstasnije napada i tezi da savlada coveka- to najnemirnije bice, koje se vecito buni protiv sudbine da svako kretanje na kraju dovede do prestanka kretanja.

Tisina ih je okruzivala sa svih strana svojom prisutnoscu.Delovala je na njihove duse kao sto veliki pritisak duboko u vodi utice na tela ronioca.Satirala ih je snagom prostorabez kraja i snagom neumoljive odluke.Satirala ih je do najdubljih kutaka njihovog duha cedeci iz njih, kao sok iz grozdja, svu laznu vatru, odusevljenje i neumesno samopouzdanje ljudske duse, dok nisu shvatili da su ograniceni i maleni, sitne cestice slabog znanja i male pameti usred igre i kovitlanja velikih, slepih elemenata i sila.

...hemija zivota koja ih je stvorila zahtevala je svetlost kao nasusnu potrebu...

Strah! To je zavestanje divljine kome nijedna zivotinja ne moze da izbegne ni da ga zameni za tanjir supe.

...jer je nepoznato bio jedan od glavnih elemenata koji su izazivali strah.

Nista se nije micalo, niti se sta culo, a to je slutilo na zlo. Osecao je neku skrivenu opasnost, nevidljivu i neslucenu.

Njegovo nasledje moglo bi se uporediti sa ilovacom. Ona je sadrzavala razlicite mogucnosti i mogla se oblikovati u raznim vidovima. Sredina je oblikovala ilovacu i davala joj odredjen oblik... I tako je od ilovace njegove prirode, delovanjem sredine u kojoj je ziveo, njegova narav poprimila svojstven vid. Tome nije mogao izbeci.

Da je Sivi Dabar bio sklon paznji i ljubavi, mogao je iz dubine prirode Belog Ocnjaka izvuci sve ljubazne osobine. Ali nije bilo tako. Ilovaca Belog Ocnjaka oblikovala se sve dok nije postao ono sto je bio - mrgodan, inokosan, neljubazan i surov, neprijatelj sopstvene vrste.

Iz  njegovog nakaznog tela i izopacenog duha izbijala su nezdrava zracenja na neki skriven nacin, kao sto se magla dize iz malaricnih ostrva. Beli Ocnjak je osecao, ne razmisljanjem niti svojim culima, nego nekim drugim neznanim i dalekim saznanjem, da je taj covek zao i opasan, da je rdjav i da ga treba mrzeti.

...bese svirep onako kao sto su kukavice svirepe. Sam je slinio i puzao pred udarcem ili ostrom reci coveka, a svetio se na slabijim stvorenjima... Buduci da nije mogao sopstvenu snagu ispoljiti nad sebi slicnima, udarao je na niza stvorenja i tako se zadovoljavao.

S vremenom se naklonost  sve brze pretvarala u ljubav... mada u njegovoj svesti nije postojalo saznanje ljubavi. Ono se manifestovalo kao praznina, koja trazi da bude ispunjena.

Naklonost je zamenila ljubav. A ljubav je bila sonda koja je doprla do dubine  u koju nista drugo nije prodiralo. A iz te dubine se, kao odgovor, javlja nova stvar- ljubav. Uzvracao je ono sto mu je bilo pruzeno.